Psihoedukacija Beograd Novi Sad
Psihoterapija i savetovanje Program ličnog razvoja Stručno usavršavanje Poslovna komunikacija Članci o aktuelnim psihološkim temama Biografija Kontakt
Rečnik psiholoških pojmova

Rečnik psiholoških pojmova koji je pred vama predstavlja spisak relevantnih termina koji se najčešće koriste u oblasti psihoterapije, psihologije i savetovanja. Svrha rečnika je da doprinese boljem razumevanju termina u pomenutim oblastima. Definicije su preuzete iz rečnika psihologije autora Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije, Stubovi kulture, Beograd. Neke definicije su skraćene.

A | B | C | Č | Ć | D | | Đ | E | F | G | H | I | J | K | L | LJ | M | N | NJ | O | P | Q | R | S | Š | T | U | V | W | X | Y | Z | Ž

SAMOAKTUALIZOVANA LIČNOST
Po A. H. Maslovu (Maslow), osoba koja je u punoj meri ostvarila svoje inherentne potencijale i sposobnosti. Na osnovu analize istorijskih ličnosti (državnika, naučnika, umetnika itd.) i istraživanja nekih savremenika, za koje se pretpostavlja da predstavljaju najbolje pripadnike ljudske vrste, Maslov je izdvojio petnaestak crta ličnosti i odlika koji čine sindrom zrele ili s. l. To su: realističko opažanje stvarnosti; prihvatanje sebe i drugih onakvih kakvi jesu; spontanost u ponašanju; usredsređenost pre na problem nego na sebe samog; potreba za povlačenjem; autonomnost mišljenja; stalna svežina doživljavanja; vrhunski doživljaji; osećanje zajedništva i identifikacija sa čovečanstvom; prisni emocionalni odnos sa malim brojem odabranih; demokratska struktura karaktera; etička izvesnost; dobronamerni smisao za humor; kreativnost; otpor enkulturaciji.
SAMOIDEALIZACIJA
U teoriji K. Hornaj (Hornay), postupak "rešenja" neurotičkog konflikta koji se sastoji u preuveličavanju sopstvenih dobrih osobina i minimiziranju loših. Neurotičar pokušava svoj konflikt da reši tako što stvara idealnu sliku o sebi u kojoj protivrečne težnje tobož nestaju, a onda počinje da veruje da je on upravo onakav kakav bi želeo da bude. Samoidealizacija je mehanizam koji se stvara i održava idealno ja. Ovim mehanizmom postojeći konflikt ne samo da se ne rešava stvarno, nego se još više produbljuje, što izaziva strepnju, nezadovoljstvo i još veću zavisnost od drugih ljudi i njihovog mišljenja.
SAMOIZRAŽAVANJE
Svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno ispoljavanje sopstvenih osećanja, namera, sklonosti i vrednosti na verbalan ili neverbalan način.
SAMOKAŽNJAVANJE
Jedan od vidova zagonetnog iracionalnog ponašanja prema sebi samom, manifestovano u širokom rasponu: od blagog samoprekorevanja, osećanja manje vrednosti, preko teških samooptuživanja kod melanholije, mazohističkog ponašanja, samoozleda kod neuroza sudbine, pa sve do samoubistva. S. je, prema psihoanalizi, iracionalno samo sa stanovišta racionalnog ega, ali postaje razumljivo onda kada se posmatra sa stanovišta super-ega koji kažnjava i time zadovoljava nesvesnu potrebu za kaznom. Sa S. Frojdovim (Freud) uvođenjem nagona smrti, s. se tumači kao izdanak nagona za autodestrukcijom.
SAMOKONTROLA
Sposobnost uspešne kontrole sopstvenih nagonskih impulsa, afekata i strasti. Razvijena s. predstavlja znak snage ega i odliku zrele ličnosti.
SAMOKRITIČNOST
Objektivan odnos prema sebi, svojim motivima, osobinama i sposobnostima, koji uključuje kritički odnos prema ličnim slabostima i manama. Ova osobina ličnosti je povezana sa sposobnošću samouviđanja i sa emocionalnom i intelektualnom zrelošću. Osoba koja poseduje s. nije sklona samoobmani.
SAMOLJUBLJE
Nekritičko obožavanje sebe samog, samozaljubljenost. S. se razlikuje od egoizma, kojem je cilj korist, a ne zadovoljenje sujete. Prema E. Fromu (Fromm), ljubav prema sebi nije isto što i s., jer čovek koji voli sebe dobro sebe poznaje i u stanju je da voli druge ljude. Naprotiv, ličnost kod koje je razvijeno s. ne poznaje sebe, svoje autentično ja, nije u stanju da voli ni druge ni sebe, već je zaljubljena u svoju idealizovanu sliku, a drugi ljudi su mu potrebni samo da bi ga obožavali i hranili s. U psihoanalizi, ovom pojmu delimično odgovara pojam narcizma.
SAMOOBMANA
Nesvesno samozavaravanje, obmanjivanje sebe samog u pogledu pravih motiva svoje delatnosti i osobina (neuviđanje svojih rđavih impulsa, želja i sklonosti i viđenje sebe samog isključivo u pozitivnom svetlu). S. u psihoanalitičkom žargonu odgovaraju mehanizmi odbrane. Zdravi, a naročito bolesni pojedinci štite i neguju svoje s., tako da ih je teško osloboditi ovih iluzija o sebi i sopstvenim tobožnjim vrednostima i vrlinama, pošto ih snažni emocionalni otpori ometaju da vide pravu i, ujedno, neprijatnu istinu o sebi. Suprotnost s. je samouviđanje.
SAMOOPTUŽIVANJE
Opravdano ili neopravdano osuđivanje sopstvenih postupaka ili misli i namera. Nerealno i preterano s. javlja se kao simptom depresije i melanholije. Psihoanalitičari smatraju da ove patološke, iracionalne samooptužbe bolesnika potiču od preterano strogog superega koji se postavlja kao nemilosrdan sudija u odnosu na slab ego.
SAMOPONIŽAVANJE
Javno ili skriveno unižavanje sebe samog. S. može biti manifestacija moralnog mazohizma ili simptom depresije, a nastaje usled osećanja krivice. Mazohista nalazi zadovoljstvo u svojoj moralnoj degradaciji.
SAMOPOŠTOVANJE
Stav prema sopstvenom ja, odnosno, prema sebi samome, koji uključuje vrednovanje. S. je jedan od bitnih aspekata svesti o sebi koji počinje da se razvija već od 2 – 3. godine života, kada za dete počinju da bivaju važne pohvale i pokude roditelja. Kasnije, s. zavisi od toga da li je ponašanje i mišljenje pojedinca u skladu sa sopstvenim, usvojenim standardima ponašanja i moralnim normama. Očuvanje s. je vrlo bitno za održavanje emocionalne stabilnosti i mentalne ravnoteže. Ličnost se često, da bi očuvala s., koristi mehanizmima odbrane.
SAMOPOTVRĐIVANJE
Svaki postupak ili mentalni proces koji doprinosi potvrđivanju, afirmaciji vlastitih osobina, mogućnosti, potreba, vrednosti i sposobnosti, najkraće, vlastitog ja, pred samim sobom i pred ljudima do kojih nam je stalo. U ontogenezi se rano javlja, i tokom celog života potreba za samopotvrđivanjem ima važnu ulogu.
SAMOPOUZDANJE
Crta ličnosti ispoljena kao sigurnost u sebe samog i svoje sposobnosti. Koliko će čovek imati poverenje u sebe i vlastite mogućnosti, zavisi od njegovog životnog iskustva i njegove relativne uspešnosti u rešavanju osnovnih životnih pitanja (ljubav, brak, profesija, društveni položaj itd.). Ukoliko pojedinac više uspeva u svojim namerama, ukoliko ga drugi više priznaju i poštuju, utoliko će i njegovo s. biti veće, i obrnuto, što više doživljava neuspehe i osudu okoline, to mu je s. slabije. Sinonim samouverenost.
SAMORAZVOJ
Spontani, autohtoni razvoj, određen organizmu imanentnim snagama, a ne spoljašnjim uticajima. S. ličnosti podrazumeva da se psihičke strukture i funkcije diferenciraju i usložnjavaju prevashodno putem mehanizama autoregulacije. Teorija samoaktualizacije i, opštije, model biljke konceptualizuju psihički razvoj kao s.
SANGVINIČAN TEMPERAMENT
(lat. sanguis= krv) Jedna od četiri tipa u klasičnoj tipologiji temperamenta; odlikuje se brzim, ali slabim i kratkotrajnim emocionalnim reakcijama. Osoba koja ima s.t. često se i lako uzbuđuje, lako menja raspoloženje, uglavnom je optimista, sklona vedrom raspoloženju. Prema Hipokratu i Galenu, organsku osnovu ovog tipa predstavlja dominacija krvi u telesnim sokovima. U Pavlovljevoj tipologiji, s.t. odgovara živahni tip funkcionisanja nervnog sistema.
SAVEST
1.U filozofiji (etici) ili u teologiji, ljudskoj prirodi inherentna sposobnost ili od Boga dat dar moralnog prosuđivanja vlastitih postupaka i misli. Dela i pomisli koja s. pozitivno vrednuje doživljavaju se kao dobra ili vrla, a ona negativno vrednovana kao rđava ili grešna. 2. U socijalnoj psihologiji, lični etički sistem (moralna svest) formiran u procesu socijalizacije (putem socijalnog učenja), sačinjen od usvojenih moralnih načela, normi, vrednosti i pravila o tome šta je dobro/zlo, a šta je pravedno/nepravedno. 3. U psihoanalizi, jedna od funkcija superega. S. se postavlja iznad ega i sudi mu za rđave i dobre namere i postupke, kažnjava ga i nagrađuje. Ako pojedinac izvrši ili samo poželi zlo delo, onda ga ona strogo kažnjava prekorima i osećajem krivice (strahom od savesti), a ako učini dobro delo, javlja se osećanje ponosa. Ovaj "unutrašnji sudija" nastaje usled straha od kastracije, internalizacijom zabrana, tako da sada on osuđuje, preti i svirepo kažnjava ego, baš kao što su to ranije roditelji činili sa svojim detetom, kaže S.Frojd (Freud). 4. U humanističkoj psihologiji, "unutrašnji glas" našeg pravog ja koji nam zabranjuje da činimo sve ono što ometa naš spontani razvoj ka zrelosti i autentičnosti, i savetuje da se vladamo po zakonima svoje unutrašnje prirode i budemo "ono što jesmo". E.From (Fromm) razlikuje autoritarnu s. (koja se poput super-ega formira nagrađivanjem i kažnjavanjem) i humanističku s. (koja je unutrašnji regulator našeg autentičnog ja).
SAVETNIK
Naziv za poseban tip psihoterapeuta koji vodi proces savetovanja (nedirektivne terapije). S. je stručna osoba (klinički psiholog, psihijatar, socijalni radnik) koja ume da uspostavi dobar odnos sa klijentom koga bezuslovno prihvata i poštuje kao ličnost. U Rodžersovoj (Rogers) klijentom usmerenoj terapiji, savetnik se služi tehnikom refleksije da pomogne osobi sa problemom koja traži psihološku pomoć da dođe do svoje autentične ličnosti, onosno da postane osoba koja dobro funkcioniše. S. treba pažljivo da sluša, da razume i ume da pokaže da razume osećanja i doživljaje svog klijenta.
SAVETOVANJE
1. Davanje pomoći u vidu stručnog saveta (uputstva, preporuke, sugestije, recepta) osobi koja ima neki problem (učenik, službenik, bračni partner, narkoman itd.). U ovom, klasičnom smislu, s. se primenjuje u pravu, pedagogiji, medicini, psihologiji rada i kliničkoj psihologiji i drugim disciplinama. U psihoterapiji, direktivno ili psihološko savetovanje. 2. U savremenoj kliničkoj psihologiji, osobena vrsta pružanja psihološke pomoći koja se razvila u opoziciji prema klasičnoj psihoterapiji (u kojoj je strogo asimetričan odnos terapeuta i pacijenta: prvi je moćan, stručan, dominantan u procesu lečenja, a drugi je slab, zavisan i pasivan). U s. ne postoji hijerarhijski odnos između savetnika i klijenta, već ljudski odnos međusobnog uvažavanja dve ravnopravne osobe. Najpoznatiji vid s. je klijentom usmerena terapija. Tehnički termin "s." (eng.counseling) označava postupak koji se suštinski razlikuje od psihološkog savetovanja, pošto ovo s. ne samo da podrazumeva davanje saveta klijentu, već upravo to sistematski izbegava i nastoji da klijent sam dođe do uvida i rešenja svog problema.
SAZREVANJE
Aspekt procesa telesnog i/ili psihičkog razvoja, a biološki, hereditarno je određen. Tokom procesa s. ostvaruje se, u skladu sa dostignutim uzrastom, nasledno date psihofizičke dispozicije organizma koji se razvija. Prenatalni razvoj ljudske jedinke, njen rast, usložnjavanje i integracija pojedinih elemenata organskih struktura (mišićni, nervni, endokrini sistem i sl.), javljanje posebnih karakteristika vrste ( uspravan hod, inteligentno ponašanje itd.), polnih odlika – rezultat je s., za razliku od drugih, koje su proizvod sticanja ili učenja. Čovekov psihofizički rast i razvoj u najvećoj meri je rezultat interakcije procesa učenja i s. Da bi moglo da dođe do učenja izvesnih veština ili sticanja odeđenih znanja, potrebno je s., ali samo s. uslovljeno je procesom učenja (up.zona proksimalnog razvoja). Krajnji rezultat procesa s. je telesna, psihoseksualna, intelektualna, moralna, emocionalna i socijalna zrelost jedinke.
SHIZOFRENIJA
(grč. shizo=cepam, razdvajam i fren, gen. frenos=duša, duh) Teška duševna bolest koju karakterišu dubok nesklad između mišljenja i afekata, apsurdne ideje, halucinacije, odsustvo logike u rasuđivanju, ravnodušan odnos prema stvarnosti, povlačenje u sebe, autističko mišljenje i bizarni simptomi. Ovu nozološku jedinicu u psihijatriju je uveo E. Krepelin (Kraepelin) pod nazivom dementia praecox, što znači "rano ludilo" ( jer je verovao da se uvek javlja u mladalačkom dobu i završava demencijom). Sam termin (shizofrenija) uvodi 1911. švajcarski psihijatar E.Blojler (Bleuler) koji smatra da ova bolest nije isključivo vezana za mladalačko doba i da se ne završava nužno demencijom, već da je za nju karakteristično i bitno pre svega "cepanje različitih psihičkih funkcija". S.Frojd (Freud) je smatrao da je adekvatniji naziv za s. izraz parafrenija. Prema psihoanalizi, shizofreničar se povukao iz spoljnjeg sveta jer je pretrpeo duboku regresiju na narcistički stadijum. U prvoj fazi s. dolazi do raspadanja strukture ega, praćenog osećanjem depersonalizacije, derealizacije. kao i karakterističnim fantazmima o uništenju sveta i fiksnim idejama veličine. U drugoj fazi dolazi do pokušaja obnavljanja i samoizlečenja, restitucije, koju prate halucinacije, sumanute ideje o spasavanju sveta, tipični snovi itd. U stereotipijama i bizarnom ponašanju shizofrenih bolesnika mogu se raspoznati namere pune smisla, koje nisu mogle ostvariti, pa su ostale na pola puta kao svedočanstvo dezintegracije funkcija ega i duboke motorne regresije. Vrste s. su hebefrena, katatona, paranoidna i shizofrenija simpleks.
SHIZOFRENO MIŠLJENJE
Primitivno, prekonceptualno, autističko, asocijativno mišljenje karakteristično za shizofreniju. S.m. je nelogično, nerealistično, krajnje subjektivno, hermetično, prepuno nerazumljivog simbolizma i bizarnih asocijacija. Prema psihoanalitičarima, ovaj način mišljenja nastaje usled neke teške frustracije ili traume koja je dovela do pada mentalnog funkcionisanja sa principa realnosti na princip zadovoljstva, što vodi regresiji sa logičkog na nivo prelogičkog i magijskog mišljenja.
SHIZOIDNA LIČNOST
Sklop crta koji obrazuje specifičan poremećaj ličnosti u kojem dominiraju naglašena intravertnost, autizam, narcisoidnost, emocionalna tupost i ravnodušnost. S.l. ima probleme u socijalnom okruženju, lako se zapaža njeno upadljivo ponašanje, pa su poznate kao ekscentrici, osobenjaci i čudaci. Dominantne crte karaktera s.l. su: povećana narcisoidnost, precenjivanje sebe samog, emocionalna hladnoća, povučenost, autističko i nesocijalno ponašanje. Takve osobe mogu imati velikog uspeha na određenom polju, u profesionalnoj aktivnosti za koju su se specijalizovali. U neskladu sa njihovim velikim intelektualnim i profesionalnim uspehom je njihov nerazvijen, zakržljali psihoseksualni, emocionalni i socijalni život.
SHIZOIDNO–PARANOIDNA POZICIJA
Pojam Melanije Klajn (Klein) koji označava stadijum odnosa prema objektu u prvoj polovini prve godine života deteta, kada se uspostavlja odnos sa parcijalnim objektom (majčine grudi). Mehanizam projektivne identifikacije odojče na majčine grudi projektuje svoje libidinalne i agresivne nagone i fantazme, pa ih podvaja na dobre i rđave. Introjekcijom razdvojenog, dobrog i rđavog objekta, dolazi do unutrašnjeg rascepa u samom egu. Rđavi objekt kod deteta izaziva snažan strah od proganjanja i uništenja. Ukoliko je ovaj strah jači, ono se utoliko više fiksira na shizoidno-paranoidnu poziciju, što stvara mogućnost regesije u daljem razvoju i otvara put ka poremećaju u vidu paranoje ili shizofrenije. U toku normalnog razvoja smanjuju se strah i unutrašnja podvojenost, što omogućava detetu da napreduje do depresivne pozicije.
SHIZOTIMNI TIP
Jedan od tipova ličnosti u normalnoj populaciji koji, prema Krečmerovoj tipologiji, ima sklonost ka shizoidnom ponašanju, a odlikuje ga sindrom crta: povučenost, zatvorenost, emocionalna hladnoća i distanciranost u interpersonalnim odnosima, asketizam, individualizam, lična preosetljivost, sklonost ironiji, fanatizmu itd. Po E. Krečmeru (Kretschmer), ljudi koji pripadaju s.t. podsećaju na visokom ogradom dobro zaštićene vile sa glatkom, hladnom mermernom fasadom i spuštenim roletnama koje brižljivo skrivaju ono što se zbiva unutra. Ovaj tip ličnosti je povezan sa leptosomnim ili asentičkim tipom telesne građe.
SKRIPT
U transakcionoj analizi, pretežno nesvesni životni plan ili tekući proram, utemeljen na izvesnoj iracionalnoj odluci donetoj još u detinjstvu, koju prećutno sugerišu, podržavaju i učvršćuju roditelji, i po kojem se prisilno vlada odrasla osoba u svim važnim trenucima svog života, umesto po pravilima i zahtevima razuma. S. ili scenario je razrađen plan koji predstavlja odgovor na pitanje: "Šta ćeš da uradiš sa svojim životom?" U zavisnosti od usvojenog scenarija, osoba može da izabere svoju životnu ulogu "Mučitelja", "Žrtve" ili "Spasitelja". Pojedine igre deo su životnog s. koji, kao i u antičkoj tragediji, ima uvod, zaplet, kulminaciju i tragičan kraj junaka i prokletstvo koje ovaj mora da nosi (samo što ono nije delo bogova već roditelja, koji detetu usađuju destruktivne poruke). U načelu, postoje dva tipa žiotnog s.: "gubitnički" i "pobednički".
SLIKA O SEBI
(engl. self-image) Predstava o sebi samome. To je vlastiti fiktivni lik, kakvim pojedinac zamišlja sebe, kakav bi želeo da bude i kakav veruje da jeste. S.os. se postepeno izgrađuje, počev od ranog detinjstva (4-5. godina), pod uticajem očekivanja, mišljenja i procena drugih, značajnih ljudi o nama samima. Ova slika se, po pravilu, znatno razlikuje od osobe kakva ona stvarno jeste (bilo da pojedinac sebe precenjuje, idealizuje ili potcenjuje, omalovažava). Bez obzira kakva ona bila, pozitivna ili negativna, ta slika bitno određuje naša osećanja, mišljenje, stavove i ponašanje. Ukoliko se javi pretnja koja ugrožava izgrađenu pozitivnu s.os., osoba tada nesvesno aktivira mehanizme odrane kako bi očuvala samopoštovanje. A kada osoba ima nepovoljnu s.os., kada ima snažno osećanje niže vrednosti, onda često postaje depresivna, sklona alkoholizmu, narkomaniji i pestupničkom ponašanju, čime još više pogoršava lošu predstavu o sebi.
SOCIJALIZACIJA
(nlat. socialisatio=podruštvljavanje, učiniti društvenim) 1.U humanističkim naukama, društveni proces modelovanja socijalno poželjne ili tipične ličnosti. 2. U socijalnoj psihologiji, složen i slojevit fenomen formiranja ljudske jedinke pod uticajem socijalne sredine, gde se biološki nemoćna i nezrela jedinka ( ali sa ogromnim razvojnim potencijalom) transformiše u ličnost odraslog pripadnika društvene zajednice (socijalno, humano, kulturno i moralno biće). Prema N.Rotu, izvori socijalizacije (društvo i kultura) određuju ciljeve i postavljaju standarde s., a neposredni vršioci ili agensi s. (npr. porodica, škola, vršnjaci itd.) su njihovi prenosioci pomoću kojih se ostvaruju propisane norme i ciljevi. Jedan od glavnih problema s. jeste način na koji se društveni ciljevi, zabrane i standardi internalizuju, tj. postaju unutrašnji propisi i lične norme. Socijalni psiholozi taj problem razmatraju kao pitanje procesa i mehanizama s., onosno kao problem različitih oblika socijalnog učenja (npr. učenje potkrepljenjem, učenje po modelu, učenje uviđanjem itd.) gde jedinka stiče društveno poželjne obrasce ponašanja. Rezultat procesa s. je zrelo, odgovorno, društveno i osobeno ljudsko biće koje je razvilo univerzalne ljudske sposobnosti i funkcije (simbolička funkcija, logičko mišljenje, imaginacija itd.), usvojilo važeće standarde, tipične obrasce ponašanja i sistem vrednosti svoje socio-kulturne sredine i izgradilo i jedinstvenu organizaciju osobina ličnosti (lične preferencije, stavove, crte ličnosti). Proces s. traje celog života. Danas psiholozi razlikuju primarnu od sekundarne s., a neki govore i o "tercijarnoj" (u starosti). U procesu s. jedinka usvaja ne samo oblike prosocijalnog ponašanja, već i neke vidove antisocijalnog ponašanja. S. se razlikuje od srodnih pojava akulturacije i konformiranja. 3. U sociologiji, proces podruštvljavanja svojine, vaspitanja, upravljanja preduzećem i sl., tj. stavljanja pod društvenu kontrolu onoga što je bilo privatno.
ANTISOCIJALNA LIČNOST
Struktura Ličnosti koja stoji u osnovi različitih vidova bezobzirnog i nasilničkog interpersonalnog i socijalnog ponašanja. Kod a.l. je oštećeno formiranje savesti, nedostaju joj unutrašnji regulatori društvenog i moralnog ponašanja, neodgovorna je, nema osećanje krivice i kajanja. Oštećeno je, takođe, i formiranje principa realnosti, tako da a.l. poput deteta nastoje da odmah i u potpunosti zadovolje svoje nagonske impulse. Ovakvim osobama, osim toga, nedostaju i osećanja simpatije i samilosti jer kao deca nisu bila u stanju da se identifikuju sa važnim osobama. Usled svih tih nedostataka, asocijalni pojedinci su skloni nepoštovanju i kršenju socijalnih normi, agresivnom ponašanju, bezrazložnoj destruktivnosti, silovanju, incestnim odnosima, uživaju u surovosti i okrutnom mučenju slabih i nemoćnih itd.
SOCIJALNA FOBIJA
Nerazuman, preteran strah od ulaska u društvo (male neformalne grupe), od javnog nastupa (pred publikom), pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Posebno može biti intenzivan strah od neposrednog dodira sa drugim ljudima, od kontakta licem u lice, oči u oči. S.f. se obično javlja u adolescenciji, kada društvo vršnjaka i osobe suprotnog pola dobijaju izuzetan značaj. Ove fobije mogu biti monosimptomske, jednostavne (npr.strah od javnog pokazivanja, upoznavanja sa osobama suprotnog pola, govora pred autoritetom ili publikom) ili polisimptomske, difuzne (strah od raznovrsnih socijalnih situacija). S.f. može da dovede do gotovo potpune socijalne izolacije, odnosno do zatvaranja takve osobe u krug sopstvene porodice, gde se jedino oseća sigurno. Takva osoba se boji da će prilikom upoznavanja s drugim ljudima oni primetiti da joj se znoje ruke, da joj drhti glas ili da se lako zacrveni, te zato, usled straha od javljanja ovih simptoma, kao da su oni uzrok fobije, izbegava svako novo društvo. Intenzitet s.f. može varirati od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj pomisli na izlazak među ljude. Poreklo s.f. često je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida, osećaja krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama. Od s.f. pati negde oko 1-3% ljudi u opštoj populaciji, približno isto kod oba pola. Među alkoholičarima ovaj procenat ljudi koji imaju s.f. je devet puta veći.
SOCIJALNA INTELIGENCIJA
Prema američkom psihologu E.L. Torndajku (Thorndike), koji je među prvima (tridesetih godina 20.veka) ukazao na ovaj poseban vid inteligencije, sposobnost da se razumeju drugi ljudi i da se "mudro reaguje i inerpersonalnim odnosima". Ta sposobnost je veoma važna za svakodnevni život, uspešno obavljanje profesionalne delatnosti i društveno prilagođavanje. Savremeni psiholozi (H.Gardner, P.Salovej i dr.), na osnovu istraživanja obavljenih devedestih godina 20.veka, smatraju da s.i. ili "interpersonalna inteligencija" obuhvata više međusobno povezanih sposobnosti: emocionalna osetljivost (sposobnost prepoznavanja osećanja i želja drugih ljudi), socijalna analitičnost (sposobnost pronicanja u suštinu društvenih situacija i motiva ljudskih postupaka), dobra samokontrola (uspešno vladanje sopstvenim afektima i strastima), socijabilnost (sposobnost lakog uspostavljanja međuljudskih odnosa), tolerancija i socijalna adaptabilnost (sposobnost uvažavanja drugačijeg gledišta i uspešnog rešavanja interpersonalnih sukoba), dominantnost (sposobnost vođenja i uspešnog upravljanja) itd. Razvijena s.i. je neophodna za uspešan rad menadžera, političara, psihologa, psihoterapeuta, advokata i drugih koji su upućeni na rešavanje problema pojedinaca i grupa ljudi. S.i. se razlikuje od apstraktne inteligencije, koja se najčešće meri testovima inteligencije.
SOCIJALNA IZOLACIJA
Dobrovoljno ili prinudno izdvajanje iz socijalne sredine i prekid kontakata sa drugim ljudima. Ovo izdvajanje može biti bog unutrašnjih, psiholoških razloga (stid, osećanje krivice, osećanje manje vrednosti, nepoverljivost) ili situacionih uzroka (rat, brodolom, zatvor). Normalan čovek izuzetno teško podnosi s.i. (zato je zatvorska kazna najteža), što pokazuju i eksperimenti socijalnih psihologa. Od pet dobrovoljaca u eksperimentu S.Šahtera (Schachter), samo jedan je izdržao u uslovima s.i. (prostorija bez prozora, radija i uobičajne komunikacije sa spoljnim svetom) punih osam dana, dok su ostala tri napustila eksperiment posle dva dana, a jedan je odmah odustao još prvog dana (posle svega dva časa).
SOCIJALNA KONTROLA
Društvena regulacija ponašanja, stavova i mišljenja pripadnika jedne socijalne zajednice vaspitanjem, obrazovanjem, socijalnim pritiskom i institucionalnim delovanjem državnih organa (pravosudni sistem, policija, sistem kaznenih mera itd.).
APSTRAKTNO MIŠLJENJE
Vrsta mišljenja koja se odlikuje time da visoko nadilazi perceptivni nivo i konkretne pojave i da operiše apstraktnim simbolima. Razlikuje se od konkretnog mišljenja.
STID
1.Osećanje nelagodnosti koje se javlja kao reakcija na situaciju kada pojedinac svojim izgledom, ponašanjem ili kazivanjem učini da ga drugi opaze kao nedostojnog, manje vrednog, ali i kada on sebe samog ili neki svoj postupak oceni takvim. S. je anticipacija prekora, moralne osude, prezira ili ismejavanja okoline. Na planu ponašanja, s. se ispoljava crvenilom u licu, oborenim pogledom, skrušenom držanju i pognutom glavom. Ovo osećanje, koje spada u emocije vezane za samoocenu, igra važnu ulogu u razvoju svesti o sebi. 2. U psihoanalizi, osećanje koje predstavlja jedan od važnih motiva odbrane ega. S. se suprotstavlja seksualnim impulsima. Dete, pre perioda latencije, ne poznaje s., osećanje koje se razvija tek posle 5-6 godine, kao duševna brana nagonima. Tek pod uticajem spoljašnjih roditeljskih zabrana, strah od odbacivanja, stvaranjem super-ega, preobražava se u unutrašnje osećanje s. Obrazovanjem ego-ideala, svaka delatnost ili pomisao koja je u neskladu sa usvojenim idealima izaziva osećanje postiđenosti. Razlikuje se od osećanja krivice. Suprotno ponos.
STRAH
Primarna emocija koju odlikuje snažno neprijatno uzbuđenje; nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje pred kojom je organizam nemoćan. S. je urođena, genetski programirana adaptivna reakcija na preteći ili bolan stimulus. Na subjektivnom planu, s. je neprijatno osećanje uznemirenosti, ugroženosti i bespomoćnosti. Na fiziološkom planu, ispoljava se u ubrzanom radu srca, porastu tonusa mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju adrenalina, potrebi za mokrenjem, znojenju, ubrzanom disanju, sušenju usta itd. Na planu ponašanja, manifestuje se karakterističnim držanjem tela koje je odmaknuto od izvora opasnosti, bledilom, drhtanjem, oči su širom otvorene, zenice se šire itd. S. je normalna i biološki svrsishodna reakcija na opasnost, čiji je smisao da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće situacije, skrivanje od opasnosti ili za odbranu. Osim realnog, postoji i neurotični strah. Već na rođenju i u prvim mesecima, kako pokazuju eksperimenti, s. se javlja kao reakcija na iznenadni jak zvuk i na naglo izmicanje podloge. U toku razvoja javlja se veći broj strahova (s. od odvajanja, s. od gubitka ljubavi, s. od autoriteta, s. od strane osobe, s. od neuspeha, s. od komandovanja, s. od nepoznatog, s. od smrti, s. od savesti itd.). Za razliku od strepnje, kod s. vezan je za određeni objekt i postoji jasna opasnost. Preterano snažan i nekontrolisan s. prerasta u emociju užasa. Abnormalan i iracionalan s. naziva se fobijom.
STRAH OD ODVAJANJA
Strah osobe od razdvajanja od nekog, po nju, vitalno značajnog objekta. Po S.Frojdu (Freud), jedan od prvih, najstarijih strahova jeste strah od odvajanja od majke (opasnost potpune bespomoćnosti). Za odojče, kao i za malo, bespomoćno dete, ostati bez majke koja štiti, hrani, miluje, ravno je potpunom uništenju, pa je zato strah od razdvajanja tako snažan. Kod dece je ovaj strah posebno intenzivan tokom druge godine života. Separaciona anksioznost kod odraslih ljudi predstavlja odbljesak onog praiskonskog paničnog straha odojčeta koji nastaje onda kada sa užasom opazi da mu nema majke ili druge osobe za koju je afektivno vezano. Taj strah kod odraslih može biti pojačan infantilnim traumama (ranim odvajanjem deteta od majke, smrću bliskog člana porodice ili pretnjama roditelja da će biti isterano iz kuća ako ne sluša).
STRES
(eng. stress=pritisak, napor, napregnutost) Često korišćen i dvosmislen termin koji označava kako činioce koji deluju sresogeno na funkcionisanje organizma, tako i samu reakciju organizma, kao posledica delovanja ovih činioca. Zato je potrebno razlikovati stresnu situaciju, koja se najčešće naziva s. Najopštije, s. se. smatra H.Seli (Selye), može odrediti kao bilo koji pritisak okoline na organizam, odnosno kao zahtev koji sredina postavlja pred jedinku, u smislu prilagođavanja novonastalim uslovima. Najpoznatije stresne situacije su sukobi u porodici ili na radnom mestu, gubitak voljene osobe i sl., što izaziva negativne emocije (bes, strah, tugu). Ali, stresne situacije mogu biti i prijatni događaji (dobitak na lutriji, venčanje, rođenje deteta itd.) koji izazivaju veoma burne afektivne reakcije (neobuzdana radost, euforija, razdraganost). Život bez takvih s. bio bi dosadan, pa je za mentalno zdravlje potrebna izvesna optimalna (ni prejaka, ni preslaba) količina stresora, kao svojevrsnog izazova za naše mogućnosti. Kako kaže Seli: "Stres je način života. (...)Ko bi uživao u životu bez trke, bez udaraca, bez grešaka?" Sve stresne situacije, bez obzira na njihovu prirodu, narušavaju fiziološku i psihološku ravnotežu i izazivaju odbrambenu reakciju organizma, poznatu kao opšti adaptivni sindrom. S. ima negativne fizičke i mentalne posledice kada sredinski pritisak po svom intenzitetu ili trajanju prevazilazi adaptivne kapacitete organizma da im se adekvatno odupre. Dugotrajna izloženost s. može dovesti do raznovrsnih psihosomatskih poremećaja (hipertenzija, arterioskleroza, infarkt miokarda, čir na želucu i sl. ). Posledice s. mogu, međutim, biti pozitivne ako organizam očvrsne, stekne otpornost ili razvije nove, konstruktivne mehanizme za njegovo savladavanje.
STRESOR
Bilo koji spoljašnji ili unutrašnji događaj koji od organizma zahteva pojačani napor i novi način prilagođavanja izmenjenim uslovima. Po svojoj prirodi, s. može biti fizički (električni udar, ranjavane, preterana hladnoća/toplota, fizička bolest itd.), psihički (bolest i smrt bliske osobe, razvod braka, gubitak posla itd.) ili socijalni (revolucija, rat, odlazak u zatvor, penzionisanje, gubitak socijalnog ugleda, politički neuspeh itd.). Po intenzitetu, s. može biti slab, umeren i jak, a po trajanju, kratkotrajan ili dugotrajan, neki od s. mogu biti traumatični, a neki, naročito ako su neprijatni, štetni i dugotrajni, mogu dovesti do psihosomatskih poremećaja.
STRUKTURA LIČNOSTI
Relativno trajna, složena i osobena organizacija osnovnih gradivnih elemenata ličnosti. S.l. čini jedinstvo posebnih psiholoških dispozicija i podsistema kao što su sposobnosti, temperament, karakter, motivi, interesovanja, stavovi, vrednosti i sl. Koji osnovni delovi i gradivne jedinice (elementi) čine sklop ličnosti, zavisi od pojedine teorije ličnosti. U nekim teorijama su moralne (npr.ego), a u nekim drugim molekularne jedinice (npr.navike); u jednima su to nomotetske (npr.opšte crte), u drugima idiografske jedinice (npr.lične crte). Prema sadržini, to mogu biti nagoni, navike, S-R jedinice, refleksi ili crte, faktori, potrebe, sentimenti i sl. U nekim poznatim teorijama ličnosti prisutna je trodelna s.l., kao u S.Frojdovoj (Freud) teoriji podela na id, ego i super-ego, u K.G.Jungovoj na ja, lično i kolektivno nesvesno, ili u E.Bernovoj (Berene), na Dete, Odraslog i Roditelja. Druge teorije ličnosti naglašavaju veći broj osnovnih elemenata ličnosti, kao npr. R.B. Katelova teorija 16 faktora ličnosti, A.Maslovljeva (Maslow) hijerarhijska teorija ili G.V. Olportova (Allport) teorija crta ličnosti.
STVARNO JA
Prema K.Hornaj (Horney), unutrašnja dinamička struktura koja podstiče i usmerava pojedinca ka konstruktivnom, zdravom razvoju, odnosno ka samoostvarivanju vlastitih generičkih i ličnih poencijala. S.j. ili pravo ja je "duboko izvorište ljudskog razvoja", središnja "živa snaga", koja je, po Hornajevoj, "zajednička svim ljudskim bićima a ipak jedinstvena za svako biće". Nasuprot s.j. nailazi se aktuelno ja i dealno ja.
SVEST O SEBI
Kompleksna svest o sopstvenom ja kao izdvojenom, osobenom i neponovljivom entitetu, kao i njegovim pojedinim aspektima (fizičkim, socijalnim, moralnim) i odlikama. Ova s.os. postepeno se diferencira tokom prve godine života i prvi put se javlja u vidu onoga što V.Džejms (James) naziva telesnim ja. Dalji razvoj svesti o sebi, sve do formiranja celovitog propriuma, opisao je G.V.Olport (Allport).
 
 
  Pretraga sajta

 

Program ličnog razvoja
Asertivni trening – prijave u toku
Emocionalna pismenost – prijave u toku
Stručno usavršavanje
Asertivni trening – 1.10.2017.
Emocionalna pismenost – prijave u toku


Program ličnog razvoja
Asertivni trening – prijave u toku
Emocionalna pismenost – prijave u toku
Stručno usavršavanje
Asertivni trening – 5.11.2017.
Emocionalna pismenost – prijave u toku

Prijava za kurs
Psihopolis institut
TA centar
Društvo psihoterapeuta Srbije
 
Telefonsko savetovanje Rečnik psiholoških pojmova Pratite grupu na Fecebook-u