Psihoedukacija Beograd Novi Sad
Psihoterapija i savetovanje Program ličnog razvoja Stručno usavršavanje Poslovna komunikacija Članci o aktuelnim psihološkim temama Biografija Kontakt
Rečnik psiholoških pojmova

Rečnik psiholoških pojmova koji je pred vama predstavlja spisak relevantnih termina koji se najčešće koriste u oblasti psihoterapije, psihologije i savetovanja. Svrha rečnika je da doprinese boljem razumevanju termina u pomenutim oblastima. Definicije su preuzete iz rečnika psihologije autora Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije, Stubovi kulture, Beograd. Neke definicije su skraćene.

A | B | C | Č | Ć | D | | Đ | E | F | G | H | I | J | K | L | LJ | M | N | NJ | O | P | Q | R | S | Š | T | U | V | W | X | Y | Z | Ž

KARAKTER
(grč. harakter=urezano, beleg, znak) 1.Izvorno obeležava ključno obeležje, svojstvo koje daje pečat nekom predmetu, fenomenu ili organizmu. Najkraće, svojstvo koje čini "prirodu" svari ili bića (npr. zemljišta, društva ili lisice). 2.Osoben sklop izrazitih crta ličnosti, prevashodno emocionlano-motivacionih, socijalnih, moralnih i konativnih, po kojem se ona razlikuje od svih drugih. Nekada je teško pojam k. razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u sintagmama ciklotimni k./ličnost ili autoritarni k./ličnost). 3.U psihoanalizi u crtama ličnosti ovekovečen postojan metod ega za rešavanje unutrašnjih i spoljašnjih konflikata ličnosti. Za formiranje k. značajan je razvoj libida ( na osnovu fiksacija formira se oralni, analni ili neki drugi k.). 4.U Adlerovoj (Adler) individualnoj psihologoji, jedinstvena organizacija crta ličnosti koja izražava određen stav pojedinca prema svojoj okolini, odnosno osoben način zadovoljavanja težnje za nadmoći, stečenog u ranom detinjstvu. Prema socijalnim analitičarima, E.Fromu (Fromm) i K.Hornaj (Hornay), osnova za formiranje k. je u organizaciji društva i interpersonalnim odnosima, a ne u organizaciji libida. 5.Po G. Olportu (Allport), pojam k. je suvišan u psihologiji ličnosti, jer on nije deskriptivan, psihološki pojam, već normativan, etički (predstavlja samo subjektivnu ocenu, vrednovanje procenjivača). 6.Kolokvijalno, visoko moralna ličnost, čvrstih ubeđenja, koja se dosledno pridržava određenih principa. 7. Junak ili lik nekog književnog dela (romana, drame, priče).
KAZNA
1. U psihologiji, bilo koja averzivna draž (niska ili visoka temperatura, električni šok, udarac štapom itd.) i uskraćivanje zadovoljstva (omiljene hrane, roditeljske brige, slobode kretanja itd.), koje se namerno izlaže organizmu kao neprijatna posledica za njegovo nepoželjno ponašanje, sa ciljem da se to ponašanje eliminiše ili modifikuje. K. igra važnu ulogu u instrumentalnom/operantnom uslovljavanju. B.F. Skiner (Skinner) smatra da je za modifikovanje ponašanja ljudi (u porodici, školi, društvu) mnogo bolje sredstvo nagrada nego k. jer se kažnjavanjem samo suzbija, inhibira nepoželjno ponašanje, ali se ne odstranjuje potreba za takvim ponašanjem, niti se na taj način mogu izgraditi novi, poželjni obrasci ponašanja (što se postiže nagrađivanjem). 2. U pedagogiji vaspitna mera koja služi disciplinovanju vaspitanika, tj. korekciji njegovog nepriličnog mišljenja i štetnog, nepoželjnog ponašanja. Smatra se da k. treba da bude odmerena, pravedna i "prirodna" (da predstavlja logičnu posledicu učinjenog prestupa). K. može biti verbalna (ukor, osuda), fizička (telesna), materijalna (uskraćivanje materijalne udobnosti i dragih predmeta) ili psihološka deprivacija (uskraćivanje ljubavi, poštovanja, brige itd.). 3. U pravu, pravna norma (opomena, novčana kazna, zatvor) koja se primenjuje za sudski utvrđen prekršaj zakona ili neke pravne norme sa ciljem da se takvo ponšanje suzbije, spreči, da se društvo zaštiti, a počinilac prevaspita. Suprotno nagrada.
KLIJENT
(lat. cliens=onaj koji se odaziva zaštitniku) U psihologiji, osoba koja traži psihološku pomoć za svoje probleme. Termin je nastao u K. Rodžersovoj (Rogers) klijentom usmerenoj terapiji kao zamena za neodgovarajući naziv pacijent (koji implicira medicinski model tretmana). Izraz k. ne podrazumeva bolesnika, već osobu koja traži savet i psihološko razumevanje i koja je ravnopravan subjekt u tretmanu. Terapeut, odnosno savetnik bezuslovno poštuje ličnost k. onakvu kakva ona jeste i pušta je da ona sama usmerava terapiju u smeru kojem želi.
KLIJENTOM USMERENA TERAPIJA
K.Rodžersova (Rogers) psihoterapija, nastala polovinom 20. veka u SAD, koja je osobena po tome što terapeut (savetnik) nije dominantan učesnik, neprikosnoveni autoritet koji pacijentu daje dijagnozu, određuje sadržinu i diriguje tokom razgovora, tumači njegove iskaze i daje savete za rešenje problema. U ovoj vrsti psihoterapije, zapravo savetovanja, naglasak se stavlja na klijenta, koji inicira i vodi terapijski razgovor i delatni je subjekt vlastitog preobražaja u procesu savetovanja. Uloga savetnika je ograničena na stvaranje povoljne, ljudski tople atmosfere za ispoljavanje klijenta. On ga podstiče da slobodno izražava svoje emocije, da govori o onome što želi, što ga tada najviše tišti i ohrabruje ga da objektivno sagleda i reši svoje probleme onako kako mu najviše odgovara. On klijenta ništa ne pita, ne osuđuje i ne pohvaljuje njegove stavove, ne interpretira njegove iskaze, niti mu sugeriše rešenja problema, već mu tehnikom refleksije samo pokazuje da ga bezuslovno prihvata, razume i pomaže mu da stekne uvid u one nepozate delove vlastitog ja. Za ostvarenje cilja psihoterapije (sticanje uvida i unutrašnju promenu k.) mnogo je važnije da savetnik pokaže svoje razumevanje k. problema nego da njegove simptome uredno popiše i klasifikuje.
KLIMAKS
(grč. klimaks=lestvice) Uspinjanje ka vrhu. 1. U besedništvu i poeziji označava stilsku figuru u kojoj se nižu sve jači izrazi, do poslednjeg koji je poenta, a u drami označava vrhunac radnje. 2. U psihologiji označava vrhunsko emocionlano uzbuđenje, trenutak zadovoljenja nekog nagona koji je dostigao vrhunac intenziteta.
KLINIČKA PSIHOLOGIJA
Jedna od disciplina primenjene psihologije čiji je cilj primena raznovrsnih psiholoških saznanja (opšte, razvojne psihologije, psihometrije itd.) u razumevanju i lečenju psihički poremećenih ličnosti. Na konstituisanje i razvoj k.p. uticala je psihoanaliza, ali i druge dinamičke psihologije. Ona se služi mnogim metodima psihologije ličnosti, a posebno kliničkim metodom i mnogim tehnikama istraživanja i opisa ličnosti (intervju, projektivne tehnike, testovi, inventari ličnosti itd.). U početku se k.p. pretežno bavila psihodijagnostikom, dok se danas sve više bavi psihoterapijom. U novije doba izlazi iz uskih okvira klinike i pruža pomoć ljudima sa "životnim problemima" u školi, savetovalištima, centrima za lični razvoj itd. Savremena k.p. u sve većoj meri ima socijalni pristup problemima individue. Razvoj naše k.p. izuzetno mnogo duguje praktičnom i teorijskom radu prof. Josipa Bergera.
KOGNICIJA
(lat. cognitio=saznanje, znanje) Opšti pojam koji obuhvata različite saznajne funkcije, mehanizme i procese (opažanje, mišljenje, pamćenje, zaključivanje, razumevanje, imaginacija, uviđanje, osvešćenje itd.). Prema psihologiji moći, k. je jedna od tri osnovne kategorije mentalne moći, dok su druge dve afekcija (emocije) i konacija (volja).
KOGNITIVNA PSIHOTERAPIJA
Vrsta psihoterapije čija je osnovna postavka da je za razumevanje i modifikovanje ponašanja osobe sa poremećajem važno poznavati njena osnovna uverenja, način opažanja i tumačenja sveta. Od načina na koji pojedinac opaža, interpretira i doživljava svet interpersonalnih odnosa, zavisi i njegovo iskustvo, osećanje, mišljenje i ponašanje. Ako pojedinac opaža druge ljude kao značajne, dobre, vredne poštovanja a sebe kao bezvrednog, rđavog i grešnog, onda će to na sasvim drugi način odrediti njegovo iskustvo, emocije, uverenja, stavove, delanje i njegove simptome (npr.socijalna fobija, depresija), nego nekog drugog, koji veruje da je on ispravan, plemenit a da su drugi zli, lukavi itd.(npr. paranoja). Postupak psihoterapije je usmeren na to da pacijent izmeni svoje kognitivne sheme i da realnije opaža svet, druge ljude i sebe samoga.
KOGNITIVNI RAZVOJ
Proces progresivnog menjanja i usložnjavanja kognitivnih struktura i funkcija, od rođenja pa do dostizanja zrelosti ili do kraja života. Proučavanje k.r. obuhvata činioce, prirodu, mehanizme, procese, stadijume u razvoju saznanja (opažanja, pamćenja, učenja, mišljenja itd.) i njihove efekte. U savremenoj razvojnoj psihologiji, posebno obuhvatno, sistemtično i temeljno probleme k.r. izučavali su Žan Pijaže (Piaget) i Lav Vigotksi, tvorci najpoznatijih teorija u ovoj oblasti (Pijažeova teorija k.r. i Kulturno-istorijska teorija Vigotskog).
KOLEKTIVNO NESVESNO
Prema Karlu Gustavu Jungu (Jung), najstariji, najdublji i najuticajniji sistem psihe, koji predstavlja duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka, datog u obliku urođenih predispozicija za određen način čovekovog doživljavanja i reagovanja na okolinu. Za razliku od ličnog nesvesnog, k.n. je univerzalno i transpersonalano, tj. nadlično. Svi ljudi bez obzira na istorijsku epohu ili kulturu, imaju približno isto k.n. Ono je urođena osnova i temelj celokupne nadgradnje ličnosti: njenog ličnog nesvesnog, ja, karaktera i svih ostalih viših struktura i funkcija. K.n. ili rasno nesvesno kao nasleđena matrica celokupnog bitnog ljudskog iskustva utisnuta je, u vidu tragova, u strukturu mozga, koji određuju naše opažanje, osećanje i mišljenje i olakšavaju adaptaciju na svet u kojem smo rođeni. Ovo nadlično nesvesno može biti opasno, iracionalno i destruktivno ako je zanemareno i neshvaćeno, ali se u njemu nalaze i mnoge najviše vrednosti i dragoceno duhovno iskustvo i mudrost hiljade generacija predaka koje je vekovima taloženo. Strukturu k.n. čine njegovi elementi – arhetipovi.
KOMPENZACIJA
(od lat. conpensatio=nadoknada, izravnanje, odšteta) 1.Prema A. Adleru (Adler), mehanizam nadoknađivanja nekog (stvarnog ili fiktivnog) telesnog, psihičkog ili društvenog nedostatka ili neadekvatnosti.
KOMPLEKS
(lat. complexus=složen, sastavljen od povezanih delova) 1. U dubinskoj psihologiji, složaj međusobno povezanih svesnih i nesvesnih ideja, predstava, osećanja, misli i stavova grupisanih oko nekog stožernog objekta (osobe, predmeta ili simbola) koji ima snažnu afektivnu vrednost za subjekta. K. u izvesnoj meri remeti normalno mišljenje i ponašanje, a nekad dovodi i do patoloških poremećaja. Pojam k. uveo je u psihologiju K.G. Jung (Jung) 1906, da bi objasnio neubičajene reakcije i odgovore ispitanika na testu asocijacije reči. Po njemu, k. je konstelacija osećanja, opažaja i sećanja koja je deo ličnog nesvesnog, a ima vlastito dinamičko dejstvo. Jung je opisao kompleks moći, autonomni kompleks, ja-kompleks itd. A. Adler (Adler) je preuzeo taj pojam i dao mu važno mesto u svojoj individualnoj psihologiji. Kompleks manje vrednosti u njegovoj teoriji je ključni pojam u objašnjenju mnogih psiholoških i psihopatoloških pojava. Mada je smatrao da je koncept k. zloupotrebljavan i neprecizan, Frojd (Freud) se ipak nije odrekao tog pojma. Po Frojdu, k. označava "afektivno snažne misaone i interesne krugove" čije je dejstvo nesvesno. Njegov svakako najpoznatiji i jedan od najznačajnijih pojmova je Edipov kompleks, ali on često spominje i kompleks kastracije, a ređe kompleks oca i kompleks majke. Drugi psihoanalitičari, međutim, pronašli su čitavu seriju kompleksa, koji svoja imena duguju junacima grčke mitologije i biblijskim ličnostima (npr. Antigonin k., Jokastin, Kainov, Elektrin, Medejin k. itd.).
KOMPLEKSI
U teoriji L.S. Vigotskog misaone tvorevine funkcionalno ekvivalentne pojmovima, koje predstavljaju drugi stadijum u razvoju pojma, a nastupaju posle sinkreta. K. predstavljaju čest način grupisanja srodnih predmeta i pojava kod dece starijeg predškolskog i školskog uzrasta, sve do perioda adloscencije. Dok su kod sinkreta grupisanja nastala na osnovu subjektivnih veza među predmetima, kod k. se grupišu prema objektivnim, stvarnim, ali konkretnim, faktičkim, često irelevantnim vezama, a ne suštinskim. U slučaju obrazovanja k., za razliku od pojmova, ne postoji jedinstven kriterijum grupisanja. U k. ulaze srodni predmeti koji su povezani na osnovu različitih faktičkih veza. Vigotski je otkrio i opisao pet različitih podgrupa k.: asocijativni kompleks, kolekcija, difuzni k., lančani k. i pseudopojmovi.
KOMPLEKS INFERIORNOSTI
> Kompleks manje vrednosti.
KOMPLEKS MANJE VREDNOSTI
Organizovan skup ideja, emocija i stavova vezanih za osećanje manje vrednosti koji, prema Adleru, na patološki način određuje čovekovo mišljenje i delanje. Svaki čovek ima osećanje manje vrednosti i ono ne deluje kao kompleks, sve dok ne postane preterano snažno, nerazumno i nekonstruktivno. Na nastanak k.m.v. utiču: neke urođene telesne mane deteta (tlesna nerazvijenost, slabovidost, srčane mane itd.) neadekvatno porodično vaspitanje (preterano maženje ili podsmevanje i ponižavanje deteta), nizak socijalni status porodice (siromašni roditelji, roditelji alkoholičari ili kriminalci) ili nerazvijene mentalne sposobnosti (inteligencija, verbalna ili numerička sposobnost). Posebna vrsta manifestacije k.m.v. jeste muški protest.
KOMPLEKS MOĆI
K.G.Jung (Jung) ovim izrazom označava sveukupnost "onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede ja". Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli, osećanja). K.m., bez obzira o kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je ja-kompleks njima nadmoćan gospodar.
KOMPLEKS VIŠE VREDNOSTI
Po Alfredu Adleru (Adler), složaj emocionalno obojenih i uglavnom nesvesnih ideja, predstava i težnji koje su organizovane oko središnje predstave sopstvene superiornosti, nadmoćnosti nad drugim ljudima. Ta, fizička, intelektualna, socijalna ili moralna nadmoć obično je zamišljena, fiktivna. Osoba koja ima k.v.v. se, po pravilu, boji da svoju umišljenu superiornost stavi na probu i zato nalazi bezbroj načina (fizička bolest, neuroza, mucanje, povlačenje itd.) da izbegne bilo koji vid testiranja. Često je ponašanje koje odgovara k.v.v. (nadmeno, agresivno, arogantno itd.) zapravo samo rezultat natkompenzacije potisnutog kompleksa manje vrednosti.
KOMPULZIJA
(nlat. compulsio = primoravanje, prisiljavanje, prinuda) Prisilna, naizgled besmislena radnja koju bolesnik, usled neodoljivo snažne potrebe, mora da vrši protiv svoje volje i moralnih uverenja, kako bi se oslobodio strepnje ili osećanja krivice. Tako, recimo, neki sveštenik može imati kompulzivnu potrebu da upravo u crkvi izvodi neke nepristojne pokrete i da izgovara bogohulne reči. Tipične kompulzivne radnje su: prisilno pranje ruku, prisilno brojanje (prozora, bandera itd.), kucanje u drvo, dodirivanje dugmeta, izgovaranje magijskih formula ili vršenje nekih ritualnih radnji (npr. prilikom oblačenja, svlačenja, odlaska na spavanje, izlaska iz kuće itd.). Prisilne radnje usmerene su na to da na magijski način obezbede zadovoljenje želja ili da ponište unazad neku opasnu ili "grešnu" misao ili akciju (pranje ruku poništava zamišljenu, nesvesnu krivicu). Ovaj pokušaj imaginarnog poništenja ranije učinjenoga odraz je regresije na magijsko mišljenje. Kompulzivni neurotičar se boji da, greškom, usled neopreznosti, ne izgovori neku reč čije bi dejstvo moglo biti štetno. Psihoanalitički gledano, prisilne radnje su izraz potisnutih agresivnih impulsa i, ujedno, odbrana od njih. Bihejvioristi, međutim, smatraju da su to naučene slučajne radnje koje, usled toga što smanjuju anksioznost izazvanu opsesivnim mislima, bivaju potkrepljene, i na taj način postaju ustaljene i otporne na gašenje.
KOMUNIKACIJA
(lat. communicatio = saopštavanje, opštenje, raspravljanje) U psihologiji označava razmenu informacija znakovima između organizama. K. je vid simboličke interakcije između jedinki koje razmenjuju signale, poruke i informacije, intelektualne ili afektivne prirode. Ona podrazumeva učešće najmanje dve jedinke (pošiljaoca i primaoca). Teorija informacija koja proučava opšte zakonitosti opštenja (odašiljanja, prenošenja i primanja informacija) utvrdila je strukturu, proces i osnovnu jedinicu komunikacije. S obzirom na vrstu znakova koji se u procesu k. koriste, ona se može podeliti na verbalnu i neverbalnu k. Teorija k. našla je svoju primenu u mnogim oblastima fundamentalne i primenjene psihologije (psihologiji opažanja, učenja, rada, pedagoškoj psihologiji, psihologiji menadžmenta itd.).
KONFLIKT
(lat. conflictus = sukob, sudar, borba; spor, svađa) Sukob oprečnih stavova, impulsa, interesa ili težnji. On je često teško rešiv i otuda je izvor mentalne neravnoteže. K. može biti spoljašnji, između dva ili više lica (interpersonalni k.), ili društvenih grupa (socijalni k.), ali psihologija poglavito proučava unutrašnji (intrapersonalni k.). Unutrašnji k. je vrsta frustracije kod koje ometanje potrebe ili želje dolazi iznutra. K. je unutrašnji sukob dvaju različitih, po intenzitetu približno istih, ali po smeru delovanja suprotnih motiva ili nespojivih ciljeva.
KONFLIKT ULOGA
Sukob između dve ili više različitih uloga koje pojedinac mora istovremeno da igra, a zahtevaju od njega vrednosti, stavove i obrasce ponašanja koji su teško spojivi ili čak inkompatibilni. Jedan čovek može biti istovremeno i učitelj i otac.
KONFORMISTA
1. Pojedinac koji je sklon priklanjanju mišljenju i načinima ponašanja većine. Takve osobe su obično nesigurne, anksiozne, autoritarne, imaju konzervativne stavove, veoma su sugestibilne, nekritične i sl. 2. Osoba koja se konformistički ponaša, ali ne mora da menja svoja intimna ubeđenja. Različito antikonformista i suprotno nonkonformista.
KONFORMIZAM
Pojava promene stava, uverenja i/ili ponašanja pojedinca u pravcu saobražavanja sa važećim, opšteprihvaćenim grupnim normama i vrednostima, posebno pod grupnim pritiskom (stvarnim ili zamišljenim), a ne iz vlastitog ubeđenja. Svojim čuvenim eksperimentima socijalni psiholog S. Aš (Asch) je ubedljivo pokazao da su neki ljudi skloni da čak i svoje perceptivne sudove menjaju pod uticajem mišljenja većine (tobožnji ispitanici koji u dogovoru sa eksperimentatorom daju pogrešne procene). K. se može posmatrati kao jedno mogućno rešenje konflikta između potrebe za pripadanjem i potrebe za nezavisnošću. U razmatranju pojave k. valja razlikovati javni, pragmatični, spoljašnji k. (kada osoba iz pragmatičnih razloga menja svoje ponašanje i priklanja se obrascima ponašanja većine) i pravi, unutrašnji k. (kada osoba ne menja samo svoje ponašanje, nego i intimna uverenja, stavove i vrednosti). U istraživanjima je otkriveno više činilaca koji doprinose javljanju i veličini k. Društveni i situacioni činioci su: vrsta političke kulture, dominantni sistem vrednosti, stepen autoritarnosti i otvorenosti društvene zajednice, stepen grupne kohezivnosti, jačina grupnog pritiska, stepen jasnosti situacije i sl. Lični činioci su: sugestibilnost, samopouzdanje, inteligencija, konzervativnost, autoritarnost itd. Najzad, k. zavisi i od pola i od uzrasta (k. su podložniji žene i deca). Jedan od mehanizama bekstva od slobode. Sinonim saobražavanje.
KONFUZIJA IDENTITETA
Prema E. Eriksonu (Erikson), zbrka u doživljaju vlastitog identiteta koja se javlja kod mladih, pri prelasku iz detinjstva u zrelo doba. Oni su tada nesigurni u pogledu svog polnog identiteta, socijalnog statusa, svoje socijalne uloge, kao i vlastite vrednosti u očima drugih itd. Tada, u periodu adolescencije mladić/devojka se susreće sa različitim i često suprotnim zahtevima i mora da usvoji oprečne socijalne uloge (npr. deteta i odrasle osobe). Adolescenti su prisiljeni da često donose sudbonosne odluke u pogledu izbora poziva, partnera, grupe kojoj će pripasti itd., a da intelektualno i emocionalno nisu dovoljno spremni da to učine odgovorno. Brojni važni a nerešeni konflikti obeležavaju formiranje njihovog ličnog identiteta i sve to dovodi do k. i. koja je praćena osećanjem zbunjenosti, usamljenosti, strepnje pa i osećajem krivice, potištenosti i praznine. Usled k. i. ponašanje mladih je veoma nepostojano, kolebljivo, sa prelaskom iz jednog ekstrema u drugi. U nekim slučajevima k. i. dovodi do bežanja iz škole, alkoholizma, narkomanije, pa čak i do delinkventnog ponašanja i "graničnih" psihotičnih epizoda.
KONTRATRANSFER
Pojava u toku psihoanalitičke psihoterapije koja se sastoji u nevoljnoj, nesvesnoj emocionalnoj reakciji analitičara na ponašanje i transfer pacijenta. K. je normalna pojava u svakoj vrsti psihoterapije, samo što se ona u psihoanalizi prepoznaje, analizira i drži pod kontrolom. Manifestacije k. mogu biti npr. skraćivanje ili zaboravljanje termina seanse, netaktične interpretacije ili, pak, agresivan stav prema dotičnom pacijentu. Negativan rezultat neprepoznatog k. ispoljava se sporim napredovanjem, zastojem ili prekidom terapije.
KOOPERACIJA
(nlat. cooperatio = saradnja) Jedan od oblika grupnog rada u kojem postoji usklađenost među aktivnostima članova i njihova saradnja u postizanju zajedničkog cilja. K. članova počiva na njihovim zajedničkim interesima. Dobra k. među članovima grupe obezbeđuje grupnu koheziju, funkcionisanje i uspešnu delatnost grupe, a donosi i zadovoljstvo članovima grupe. Koliko će u jednoj grupi k. biti njen dominantan oblik delatnosti zavisi od prirode grupe, stila rukovođenja, osobina vođe, kao i od obrazovanosti, sistema vrednosti i zrelosti članova. Suprotno takmičenje.
KOOPERATIVNOST
Saradljivost. 1. Pozitivan pol izvorne crte ličnosti, manifestovan u spremnosti na saradnju u timskom radu, u tolerantnom odnosu prema drugačijem mišljenju i ponašanju, zatim, u poštovanju ličnosti saradnika, u nesebičnoj pomoći drugom članu grupe, u razvijenoj svesti o zajedničkom cilju koji se može postići koordiniranom aktivnošću i zalaganjem svih članova kolektiva. Suprotan pol je nekooperativnost. 2. Pokazivanje spremnosti za saradnju na nivou ponašanja. Može imati i negativnu konotaciju, u značenju poslušnosti i neopiranja zahtevima nadređenog autoriteta ili okupatora (npr. kooperativni političar, zatvorenik, narod i sl.).
KRITIKA
(grč. krino = razdvajam, biram, sudim; kritike tehne = veština prosuđivanja) U filozofiji i nauci, delatnost analize, procenjivanja i izricanja valjanih vrednosnih sudova o suštinskim karakteristikama nekog predmeta (pojava, ideja, teza, teorija), zasnovanih na temeljnom i svestranom poznavanju predmeta o kojem se sudi. Dobra k. nekog naučnog dela podrazumeva negativno vrednovanje onoga što je u njemu slabo, neutemeljeno, dogmatsko, logički nekonzistentno i neplodno, kao i afirmaciju onoga što je racionalno i empirijski utemeljeno, kreativno i plodotvorno. Za lucidnu i nepristrasnu k. u društvenim naukama potrebno je, osim znanja, često i posebna intelektualna obdarenost, poštenje i lična hrabrost.
KRIZA IDENTITETA
Po Eriku H. Eriksonu (Erikson), psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, venčanje i sl.) u kojem usled narušavanja osećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osećanju identiteta. K.i. prvo je proučavana prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana koji su "izgubili osećanje ličnog identiteta i istorijskog kontinuiteta", kao i kod mladih delinkventnih osoba koje su imale probleme sa samoodređenjem. Tako je Erikson preko abnormalnih pojava, došao do otkrića normalne krize u razvoju identiteta. Nije svaka k. i nezdrava, ona je često plodan momenat za preokret u razvoju, šansa za uspešno odrastanje. Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do ireverzibilnih promena i do psihosocijalne izolacije, dok normalne, razvojne krize vode višem stupnju psiho – socijalne integracije, reverzibilne su i otvaraju nove mogućnosti sazrevanja. Na svakom od stupnjeva razvoja identiteta dolazi do određenih teškoća u formiranju stabilnog identiteta. Novi stadijum uvek je izazov i "potencijalna kriza usled radikalne promene perspektive", kaže Erikson. Traganje za ličnim identitetom je neizvestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem, krizama i eksperimentisanjem sa različitim ulogama.
KSENOFOBIJA
(grč. ksenos = stranac, tuđinac i fobos = strah) Doslovno značenje, strah od stranaca, danas je mnogo ređe od glavnog značenja – snažne iracionalne mržnje i nepoverenja prema strancima i njihovim izumima, vrednostima, običajima i navikama. K. vodi zatvaranju jedne socijalne zajednice ili čitavog društva kako bi se sačuvala samosvojnost i kako bi se sprečio poguban strani uticaj. Ona se "hrani" etničkim i verskim predrasudama, rasizmom, nacionalizmom i šovinizmom. K. je posebno karakteristična za ljude niskog obrazovnog statusa i za autoritarne ličnosti.
 
 
  Pretraga sajta

 

Program ličnog razvoja
Asertivni trening – prijave u toku
Emocionalna pismenost – prijave u toku
Stručno usavršavanje
Asertivni trening – 1.10.2017.
Emocionalna pismenost – prijave u toku


Program ličnog razvoja
Asertivni trening – prijave u toku
Emocionalna pismenost – prijave u toku
Stručno usavršavanje
Asertivni trening – 5.11.2017.
Emocionalna pismenost – prijave u toku

Prijava za kurs
Psihopolis institut
TA centar
Društvo psihoterapeuta Srbije
 
Telefonsko savetovanje Rečnik psiholoških pojmova Pratite grupu na Fecebook-u